Dobro jutro

Ревија за мале произвођаче, хобисте и љубитеље природе

ТЕМА БРОЈА: ХЛЕБ НАШ НАСУШНИ

Једно од највећих открића човека, које је означило његов прелазак с номадског начина живота на бављење земљорадњом, стварање насеља и културе

Намирница која је мењала историју земаља и судбине народа. На хлебу су стваране и рушене империје, културе и религије.

У историји и традицији Срба хлеб је одувек био не само главна храна, већ вишеструки и вишезначни симбол. Означавао је духовну повезаност између чланова породице, од њихових предака до потомака, био је показатељ етичке снаге, и, што је најважније, симбол опстанка и победе живота над смрћу. Такав однос према хлебу, како су Срби веровали, основној и најздравијој храни, утицао је да он постане предмет посебног поштовања, скоро страхопоштовања, као заштитник сваког човека од рођења до смрти.
 
За све народе у житородној Војводини  хлеб је одувек био и још увек је основна храна. Без њега није пролазио ниједан оброк. На постављени сто, прво се стављао хлеб. Паори су највише бринули да у кући има хлеба, јер је то значило да нема глади.          
 
Некада се хлеб није месио сваки дан, поготово не на салашима. Месио се једном недељно и требало је толико и да траје. Морао је бити већи и трајнији.
 
За хлеб, најприсутнију намирницу на трпезама већег дела човечанства, важи да је то производ природе и културе, једно од највећих открића човека, које је означило његов прелазак с номадског начина живота на бављење земљорадњом, стварање насеља и културе. Према неким подацима, више од три милијарде људи свакодневно  једе  различите врсте хлеба, али уједно, милијарду њих гладује. То је намирница која је мењала историју земаља и судбине народа. На хлебу су, зна се, стваране и рушене империје, културе и религије.
 
Хришћани су на хлебу утемељили веру. На тајној вечери, нудећи апостолима хлеб, Исус Христ је рекао: „Примите, једите, ово је тело моје“.  Хлеб је присутан у светој тајни причешћа и обредни хлеб прати човеков живот од рођења до смрти, па и после ње. 

 

Симбол опстанка и предмет поштовања

 

У Србији хлеб се први пут појављује у писаним изворима 1348. године у Призренској хрисовуљи и Душановом законику. Најстарији комад хлеба пронађен је у једној кући у утврђењу Стари Рас и датира из 80-тих година 12. века.
 
Овде се одувек сматрало да ниједан човек не сме бити ускраћен за хлеб, чак ни најтежи злочинац.
 
Данас се хлеб баца у контејнере, али раније се чувао, штедео и ценио. Имао је већу вредност, јер се оскудевало у свему, па и у житу. После Другог светског рата сомун је био ретка намирница, која се за ретке прилике жељно ишчекивала у кући. Хлеб се није служио врућ, исто као ни проја, да га, тако укусног, не би укућани одмах појели и да би што дуже потрајао. Породично васпитање није дозвољавало бахаћење за столом. Нико се није усуђивао да остави корицу непоједену или да је баци. Свако је за столом узимао хлеба таман колико му треба.
 
 У  Првом светском рату српска војска се борила са многим недаћама, од којих је најтежа била глад, са којом су се највише сусретали током повлачења преко Албаније. Недостатак хране, пре свега хлеба, био је највећи непријатељ српским борцима пред којим су се многи предали, остајући изнемогли и затрпани на туђој земљи.
 
Међутим, хлеб је одувек био не само главна храна, већ вишеструки и вишезначни симбол. Означавао је духовну повезаност између чланова породице, од њихових предака до потомака, био је показатељ етичке снаге, и, што је најважније, симбол опстанка и победе живота над смрћу. Такав однос према хлебу, како су Срби веровали, основној и најздравијој храни, утицао је да он постане предмет посебног поштовања, скоро страхопоштовања, као заштитник сваког човека од рођења до смрти.
 
Све ове карактеристике имао је и таин, војнички хлеб којим су се хранили српски војници у Првом светском рату. Име му потиче из турског језика, где таин значи следовање, или обавезна, прописана храна за војнике. То је био квалитетан хлеб, који се припремао од 30 одсто пшеничног и 70 одсто ражаног брашна, соли и воде. Често је био бесквасни, или му се понекад додавао традиционални квасац - комлов. Према војничким критеријумима, а тада важећим у српској војсци, сваки војник је морао да добије два таина, или један килограм хлеба, док је остала храна зависила од прилика. Таин је био веома важан за српску војску, посебно у каснијим фазама рата када је било све мање хране, и када је хлеб остао једина „сламка" за преживљавање. Свако следовање војничког хлеба чинило се као свети чин, а хлеб се због оскудице делио као нафора, на што више  дана. Тако се, према причању српских војника који су се повлачили преко Албаније, хлеб јео и делио са другима у мрвама, које су биле спасоносне. 

 

Фебруар 2019.

 

Више прочитајте у новинама или електронском издању броја 562.