Dobro jutro

Revija za poljoprivrednike i ljubitelje prirode

TEMA BROJA: PČELARSTVO ZA POČETNIKE

Medonosna pčela gaji se na svim kontinentima, u onim zemljama koje imaju osnovni uslov za pčelarenje, prirodnu pčelinju pašu

Medonosna pčela (Apis mellifera L.) je vrsta koja pripada razredu insekata (Insecta), redu opnokrilaca (Hymenoptera), porodici društvenih pčela (Ariadae) i rodu pčela (Apis). Ovom rodu pripadaju još i vrste: gorostasna pčela (A. dorsata), patuljasta (A. florea) i indijska pčela (A. indica) i sve su srodne medonosnoj pčeli. Ove četiri vrste jedine su pčele medarice s izraženim instinktom za sakupljanje rezervne hrane. U porodici Ariadae postoji oko 20.000 vrsta, rasa i sojeva pčela. Najstariji, fosilni ostaci, potiču iz oligocena. Medonosna pčela gaji se na svim kontinentima, u onim zemljama koje imaju osnovni uslov za pčelarenje - prirodnu pčelinju pašu. Iz Evrope je preneta u Severnu Ameriku krajem 17, a u Australiju i Južnu Ameriku tek sredinom 19. veka

Sve rase mogu da se podele u dve velike grupe: žute i crne. Od žutih pčela ekonomski su značajnije italijanska (A. ellijera ligustica Spin.), kavkaska žuta (A. m. caucasica Lr.) i rička (A. m. adansoni Lr.). Od crnih privredno su najznačajnije kranjska (A. carnica Poli.), kavkaska siva (A. m. caucasica Lr.) i evropska crna (A. m. mellifica Lr.), s dva svoja soja - holandskim i germanskim.

Kranjska je autohtona na našim prostorima i jedna je od najcenjenijih rasa pčela u svetu. U našoj zemlji ima više sojeva kranjske rase, koji još do danas nisu potpuno istraženi. Najpoznatiji su: banatski soj, koji su neki autori opisali kao naročitu rasu, sjenički, pohorski, kopaonički, hercegovački, šarplaninski, homoljski, zapadnosrbijanski itd.

Osnovne karakteristike kranjske rase su svetle, srebrnastosive maljice po telu, najduži jezik među svim rasama, relativna mirnoća, velika vrednoća, odličan instinkt za upijanje hrane i odbranu gnezda, slabije izražen nagon ka grabeži, vrla dobra aklimatizacija i prezimljavanje i izrazita otpornost prema bolestima. Sklona je prirodnom rojenju - gradi veliki broj  matičnjaka (oko 100), što je pozitivna osobina, s obzirom na pravac u pčelarenju, tj. na proizvodnju matičnog mleča. U pogledu nosivosti matica, samo je italijanska rasa matica plodnija od nje, ali je i prema svim ostalim osobinama slabija u poređenju s kranjskom rasom.

Prema anatomsko-morfološkim, a i proizvodnim osobinama, kavkaska siva rasa slična je kranjskoj, ali je nešto mirnija.

 

Biološke osobine pčelinjeg društva

Medonosna pčela je socijalni insekt. Živi u velikoj zajednici, tzv. pčelinjem društvu ili pčelinjoj porodici. Pčelinje društvo sastavljeno je od nekoliko desetina hiljada pčela radilica, jedne matice i nekoliko stotina trutova, kao povremenih članova u sezoni paše. Kao pojedinac, nijedan član ne može da živi duže izvan zajednice - čvrsto je vezana, u njoj postoji vrlo skladna podela rada među članovima prema starosti i sposobnosti i potrebama zajednice. Sav rad joj služi kao celini. Društveni život medonosne pčele zasnovan je na instinktima i refleksima.

U pčelinjem gnezdu rađa se potomstvo, sprema i skladišti hrana. Sastoji se od više uspravnih i paralelno postavljenih voštanih ploča. S obe strane svakog sata nalaze se šestougaone ćelije. One mogu da budu: radiličke, koje su najbrojnije, tj. zapremaju najveću površinu na satu; trutovske, postavljene najčešće pri dnu sata; medne, izgrađene u gornjoj trećini sata; i matičnjaci, kao povremene ćelije u gnezdu. Između svake vrste ćelija, tj. na prelazu jednih u druge, nalaze se po dva–tri reda tzv. prelaznih ćelija, koje su najčešće petougaone. Rastojanje između dva sata je do 12 milimetara i čini ulicu gnezda.

U radiličkim ćelijama izvode se pčele radilice, sprema hrana, med i polenov prah; u trutovskim se izvode trutovi i ostavlja med; u mednim i prelaznim pčele smeštaju samo med, a u matičnjacima izvode se mlade matice. Matičnjake izgrađuju pčele u tri slučaja: kada iz bilo kojih razloga ostanu bez matice, prilikom tihe smene matica i nagona za prirodnim rojenjem. Prema broju i mestu na satu gde su smešteni, može da se utvrdi i razlog zbog kojeg su izgrađeni. Prilikom tihe smene matica, društvo izgrađuje najviše do pet matičnjaka, na sredini sata, ili na obodu njegovog gornjeg dela; prilikom nagona za prirodnim rojenjem, društvo izgrađuje mnogo veći broj matičnjaka (od 30 do 100), po pravilu na donjoj ivici sata. Kada se matice izvedu, pčele poruše matičnjake.

Matica je jedina potpuno razvijena ženka u pčelinjem društvu. NJen zadatak je da leže jaja i luči matične materije, održavajući pčelinje društvo kao biološku celinu. Izleže se iz oplođenog jajeta metamorfozom, za šesnaest dana. Polni žar javlja se pet dana posle pojave imaga, a leženjem jaja, oplođenih i neoplođenih, počinje tri do pet dana posle sparivanja. Sparuje se u vazduhu, s tri do sedam trutova, na tzv. svadbenom letu. Živi dve do sedam godina. Najviše jaja nosi u drugoj godini života, kada na dobroj paši može da zaleže i do 2.000 jaja dnevno. Od oktobra do februara, u umerenokontinentalnoj klimi, ne leže jaja. Okružena je pčelama radilicama dadiljama, koje je uglavnom hrane matičnim mlečom i staraju se o njenoj higijeni. Po pravilu, jedina je u zajednici. Svoje suparnice - druge matice, ubija žaokom. Duga je do 25 mm, telesne mase oko 0,20 grama. Krila joj pokrivaju polovinu dorzalnog dela abdomena. Medna voljka joj je mala, atrofirana, nema voštanih ni ždrelnih žlezda. Na zadnjem paru nogu nema košarica. Polni aparat sastoji se od dva kruškolika jajnika u kojima ima po 180 do 200 cevčica (ovanola) za obrazovanje jaja. Formirana jaja odlaze parnim, a zatim neparnim jajovodom u semenu kesu. NJihova vitalnost održava se sekretom žlezda glandulae apendiculares. Na prelazu prema vagini nalaze se dva udubljenja – džepovi, u koje trut uvlači roščiće penisa za vreme kopulacije. Spermatozoidi dobijeni od truta ili veštačkim osemenjavanjem, čuvaju se u kesici – vesicula sem-minalis. Ceo polni aparat okružen je jakim mišićima (m. flexor i m. compressor).

Ako se matica ne spari za vreme polnog žara koji traje oko petnaest dana, leže neoplođena jaja iz kojih se razvijaju samo trutovi. Takva matica je nepoželjna i naziva se trutuša. Ako u oplođenoj matici ponestane spermatozoida za oplođavanje jaja, leže neoplođena jaja i tada se naziva trutovnjača. NJu zamenjuju same pčele tzv. tihom smenom; trutušu uklanja pčelar, koji dobavlja društvu novu, oplođenu maticu, inače društvo uginjava.

U savremenom pčelarstvu matice se uspešno osemenjavaju veštački. Tako se sprovodi selekcija pčela i obezbeđuje veći udeo oplođenih matica. Postupak je sličan onom prilikom veštačkog osemenjavanja domaćih životinja.

Ako pčelinje društvo ostane bez matice, a u sezoni opštenja pčela s okolinom nema mladih radiličnih larvi od kojih bi se odnegovala nova matica, pojavljuju se lažne. To su pčele radilice u kojima su se, usled intenzivne ishrane matičnim mlečom, aktivirale atrofirane polne žlezde. Ne mogu da lete, te se ne sparuju i ležu samo neoplođena jaja. Društvo s lažnim maticama mora da propadne.

U savremenom pčelarstvu obraća se velika pažnja na kvalitet matica. Razrađene su mnoge metode za veštačko odgajanje. Takvim metodama se selekcijom dobijaju tzv. plemenite matice, čije je potomstvo, tj. pčele radilice, odlične biološko-ekonomske vrednosti. U svetu postoji više uvaženih centara za proizvodnju selekcionisanih matica.

Trut je povremeni (sezonski) član pčelinjeg društva. To je razvijani mužjak, a jedina mu je dužnost da oplodi maticu. Telo mu je dugačko do 17 mm, telesne mase oko 0,20 g. Krila su mu jako razvijena, oči složene. Nema žaoke ni organe za sakupljanje hrane. Uglavnom ga hrane pčele radilice. Živi oko dva meseca. Kada je sparivanje matica završeno, a u polju nema paše, pčele izgone nepotrebne trutove izvan košnice. Trut postaje sposoban za parenje sa osam do dvanaest dana starosti, a ta sposobnost traje tri do četiri nedelje. U jednom društvu za vreme paše trebalo bi da bude samo nekoliko stotina trutova. Troše mnogo hrane. Kada ih je mnogo u košnici, pčelari ih odstranjuju tzv. trutolovkama, postavljenim na leto košnice. Najefikasnije se suzbijaju ako se u pčelinjem društvu drži uvek mlada matica, a saće ima što manje trutovskih ćelija.

Trutovi u potrazi za maticom lete i nekoliko desetina kilometara od pčelinjaka. Povremeno ulaze i u tuđu košnicu (stražarice im ne ometaju ulaz), te mogu da budu i prenosioci pčelinjih bolesti. Polni aparat smešten je u zatku abdomena i sastoji se od dva jajeta (testes) u kojima se nalazi oko 200 semenih cevčica (testiola) za obrazovanje spermatozoida. Spermatozoidi klize kroz parni semenovod (vas deferens), a zatim kroz neparni semenovod (ductus ejaculatorius). Čuvaju se u semenoj kesi i održavaju u vitalnosti pomoću sekreta žlezde glandulae mucosae.

U sastav polnog aparata ulaze i roščići s maljavim poljcem. Penis se završava proširenjem - bulbusom. Bulbus, maljavo poljce i roščići onemogućavaju trutu vađenje penisa iz vagine matice. Posle kopulacije ceo polni aparat truta biva iščupan, usled čega on ugine. U prirodnom sparivanju s maticama učestvuju najvitalniji trutovi i tako se obavlja prirodna selekcija. Za veštačko osemenjavanje, trutovi se gaje određenim metodama, u odabranim društvima koja su se u nekoliko godina pokazala rekordnim u prinosu meda i voska i koja su se odlikovala i drugim pozitivnim osobinama.

Radilice su najbrojniji članovi pčelinjeg društva. Kada je reč o snazi, tj. o jačini društva, misli se na broj radilica u gnezdu. Normalno pčelinje društvo može da ima 5.000 do 10.000 pčela radilica, a njihov broj zavisi od zapremine košnice i godišnjeg doba, od toga da li je sezona paše, kao i od uslova koji vladaju u gnezdu. Radilica je dugačka do 14 mm, telesne mase oko 0,10 g. Izleže se iz oplođenog jajeta. Dok se kreće u okolini, živi oko pedeset dana - one radilice koje prezimljuju žive oko dvesta. U anatomsko-morfološkom pogledu mnogo se razlikuju od matice i truta.

 

M.Volčević

Mart 2018.

 

Više pročitajte u novinama ili elektronskom izdanju broja 551.