Dobro jutro

Revija za poljoprivrednike i ljubitelje prirode

ТЕМА БРОЈА: ЦВЕЋЕ ИЗ ЛУКОВИЦА

Ова група одликује се вегетативним размножавањем, које је веома једноставно, може се размножавати и генеративно – семеном
 

Одликује се још и периодом мировања, ако се жели постићи да успешно мирује, тј. да му се прекине вегетација. За време прекида угину наџемни делови биљке, а пре сушења листа сва сакупљена храна током развића прелази у поџемне делове, у луковицу. Праве цветне луковице су: висибаба, ђурђевак, зеленкада, зумбул, крин, лала, монтбреција, сцила, фритиларија, хионодокса, мразовац и шафран. У луковици се налази пупољак цвета који се развија у наредној години, а заштићен је дебелом лисном љуском. Луковице су врло осетљиве на сувишну влагу. Већ према врсти цвећа, уз главну луковицу стварају се једна-две или више малих - „пилићи”, којима се одржава врста и добијају нове биљке.

Фритиларија (Fritillaria L.) је род биљки из породице Liliaceae, пореклом из средње Азије, западне и средње Европе, Турске, Ирана и са Кавказа, где се могу наћи дивље врсте овог рода.

Царска круна (F. imperialis L.) образује лоптасту или спљоштену луковицу, до 10 центиметара у пречнику, често особеног мириса. Стабло је меснато, високо 60 до 120 цм. Лист је ланцетаст, линеаран или издужено овалан, развија се при доњем и горњем делу стабла. Цветови су црвени, ружичасти или жути, суноврати, у виду полуотвореног звона. Поређани су у круг, на врху стабла, наизменично с листовима. Цела биљка одаје непријатан мирис, врло је упадљива и прикладна за декорацију паркова и вртова. Цвета у априлу и мају. Тражи сунчан положај, плодну и дубоко обрађену земљу. Због непријатног мириса сади се што даље од стаза и стамбених зграда, на травњацима и у перенским засадима. Варијетети се разликују према боји цвета.

Размножава се и семеном, и то одмах после зрења, јер семе брзо губи клијавост. Овако размножаване биљке цветају после три-четири године. Размножавање дељењем луковица је много једноставније – оне се деле у августу или септембру, сваке треће или четврте године и саде се на дубину од 15 до 20 цм, на размаку од 40 цм.

Овом роду припадају још F. persica L. и F. meleagris L. - обе су мање, нижег раста и декоративне врсте.

OОд штеточина, листове гризу ларве и одрасли корњаши Crioceris lilii и C. merdigera.

 

Хионодокса (Chionodoxa luciliae Boiss.) је трајница из породице Liliaceae, пореклом из Мале Азије. Мала бела луковица велика је попут лешника и крушкастог је облика. Из сваке луковице избијају цветне дршке са по два-три листа. Лист је мален, дуг 12 до 15 цм, сјајно зелен, неприметно удубљен, дугуљаст и шиљаст при врху. Цветна дршка је једнако дуга и завршава се с неколико суновратних цветова који су при основи бели, а при врху плавичасти. Цвета у пролеће, у марту и априлу. Биљка је врло отпорна на хладноћу и презимљује напољу. Употребљава се за пролетњу декорацију зелених површина. Размножава се дељењем луковица, од јула до октобра, или семеном које се сеје одмах после зрења. Луковице могу да остану на једном месту до пет година.

Штеточине које нападају луковице и сишу их су лисне ваши Yezabura tulipae (Aphis lilii).

 

Крин, љиљан (Lilium L.) је род из породице Liliaceae, пореклом из шумског појаса северне хемисфере и обухвата око 80 врста. Луковица је издужена, крушколика, стабло глатко, у горњој трећини без листова, високо 50 до 100 цм. Листови су линеарни, ланцетасти или овални. На кратким су дршкама или седећи, а могу да буду наизменични, пршљенасто или неправилно распоређени по стаблу. Цветови су крупни, левкасти или звонолики, крунични листићи су срасли или делимично слободни, више или мање заврнути уназад. Најчешће су прости, мада има и дуплих, различите боје - бели, жути, наранџасти или црвени. Плод је чаура, с крупним и пљоснатим семенкама.
Употребљава се за садњу у парковима и као сечено цвеће. Због јаког мириса, неке врсте не могу да се држе у затвореним просторијама.

Врсте: бели крин (Lilium candidum L.) пореклом је из Средоземља. Цвет је крупан, трубаст, потпуно бео, а држи се водоравно на цветној дршци. Варијетети су L. candidum maculatum L., са цветовима који су са спољне стране пругасти, преливени пурпурном бојом, затим L. candidum speciosum Thunb., са црном цветном дршком, који цвета у јуну и јулу. Висок је око једног метра. Луковице се саде плитко, тако да им врх буде покривен са 2 до 3 цм земље. Краљевски крин (L. regale Wils.) потиче с Тибета. Цветови су бели, у разним нијансама, а одликују се јаким и пријатним мирисом. Важи за један од највише гајених кринова за сечено цвеће. Тиграсти крин (L. tigrinum Ker. et Gawl.) је пореклом из Јапана и Кине. Цветови су наранџасти с крупним, црним тачкама при дну унутрашње стране. Стабло је високо 100 до 150 цм, с танким, зеленим, линеарним листићима. У пазуху листова налазе се мале, тзв. ваздушне луковице. Златни (L. martagon L.) vводи порекло из Монголије и јужне Европе. Цветови су тешког и непријатног мириса, лист крупан, пршљенасто распоређен. Цвета у мају и јуну.
Од ових врста добијени су бројни варијетети, који се разликују по боји, броју и облику цвета, времену цветања и начину размножавања.

Може да се размножава луковицама, и то делом љуспицама, ваздушним луковицама или дељењем луковица. Најбоље се размножава „пилићима”. Може да се размножи и семеном, нарочито L. regale, али у том случају биљке цветају тек треће или четврте године. Најбоље време за сађење је септембар. Луковице се саде на дубину од око 15 цм, а краљевски крин на 10 цм.

Од штеточина, у тлу живе глистаци Pratylenchus penetrans и Hoplolaimus uniformis и узрокују ”уморност тла” (присутна гљивица Cylindrocarpon radicicola има секундарни значај). У луковицама живе ларве муве Lampetia equestris. Одрасле муве су преносиоци гриња Rhizoglyphus echinopus и Rh. hyacinthi, које такође нападају луковице. Међу љускама луковица сишу ресичари Liothrips vaneeckei, а на луковицама и корену лисне ваши Yezabura tulipae (Aphis lilii) и др. Подземне делове гризу стоноге Blaniulus guttulatus, а листове гризу ларве и корњаши Crioceris lilii и C. merdigera.

Паразит Uromyces holwayi изазива рђу. Botrytis elliptica условљава некрозу врхова младих изданака и пегавост листова. Erwinia lilii изазива мрке пеге на листу, а Phytophthora cactorum некрозу подземног дела стабла. Вирус розете крина доводи до слабе хлоротичности и розетавости биљака, а латентни вирус крина до хлоротичних пега паралелних с нервима, које убрзо постају некротичне. Биљке закржљавају.

 

Лала, тулипан (Tulipa gesneriana L.), биљка из породице Liliaceae, пореклом је из Турске. Род Tulipa L. обухвата велики број врста, широко распрострањених у Европи, Африци, западној и централној Азији. Луковице су округласте и мало издужене или кратке. Цветови су звонолики или врчасти, различито обојени. Висина стабла креће се од 20 до 30 цм. Цветови су на врху дршке, појединачни, код култивираних варијетета два–три заједно. Листови су кожасти, издужено ланцетасти, седећи при основи стабла. Плод је чаура с много спљоштених семенки.

Лале спадају у омиљено цвеће. Нарочито су се много гајиле у 17. веку, и то варијетети с двобојним цветом. Данас се највише цене оне с једнобојним и простим цветом. Има много варијетета. Деле се на 12 група: ране с једноставним цветом, ране с пуним цветом, Менделове лале, обичне лале тријумф, лале тријумф с дуплим цветом – божурасте, обичне касне, лале с цветом крина, Данвинове лале, Рембрантове лале, бизар-лале, папагај-лале и љиљанасте лале.

У свим вртовима и парковима заузимају врло важно место, нарочито у рано пролеће. Још више се гаје ради производње сеченог цвећа. Размножавају се семеном или „пилићима”. Семеном се размножавају само онда када се желе добити варијетети. Примерци из семена цветају треће године. Луковице се саде у октобру, на југу и раније, на дубину од 7 до 8 цм. Када се цветање заврши, надземни делови се осуше, после тога луковице се ваде, чисте, сортирају и остављају на сувом и промајном месту до поновне садње. Многи одгајивачи сматрају да луковица може да остане на једном месту две–три године.

Цветови се секу неколико дана после цветања, кад очврсну и добију одређену боју, једнаку на спољној и унутрашњој страни крунице. Секу се увече или рано ујутру, јер су тада затворени, те се лакше пакују и транспортују.

Од штеточина, луковице гризу voluharice Microtinae, мишеви Apodemus stlvaticus и стоноге Blaniulus guttulatus. Прстенасто обољење луковица узрокују глистаци Ditylenchus dipsaci. У луковицама живе ларве мува Lampetia equestris и Eumeru strigatus, а одрасле муве преносе гриње Rhizoglyphus echinopus и Rh. hyacinthi, које такође нападају луковице. У стабљикама и цветним пуповима живе ларве муве Phorbia (Hylemyid) antiqua. Лишће гризу пужеви Limax maximus. На луковицама сишу лисне ваши Yezabura tulipae, а на надземним деловима Neomyzus circumflexus и др.

Од паразита, Botrytis tulipae изазива пеге на стаблу, дршкама, листовима и цветовима. Fusarium avenaceum условљава мрке мрље на листовима, а Phytophthora cactorum пламењачу, која неретко доводи до ломљења дршки или стабла. Sclerotium tuliparum и Pythium debariamum var. pelargonii изазивају некрозу биљчица пре ницања или одмах после њега, а Phytophthora cryptogea некрозу стабла. Две врсте вируса условљавају цртичаву пегавост, једна на круничним листићима, а друга на листовима.

 

М.Волчевић
Октобар 2017.


Више прочитајте у новинама или електронском издању броја 546.