Dobro jutro

Revija za poljoprivrednike i ljubitelje prirode

ТЕМА БРОЈА: УЗГОЈ КОЗА

Главни производ козе је млеко, које она ствара од најјефтније хране, а у поређењу с другим домаћим животињама, истовремено даје и највеће количине млека у односу на своју живу меру

Главни производ козе је млеко, које она ствара од најјефтније хране, а у поређењу с другим домаћим животињама, истовремено даје и највеће количине млека у односу на своју живу меру. Коза даје у току лактације десет до петнаест, чак и двадесет пута више млека од сопствене тежине, док је у краве то шест до осам пута више.

Козије млеко по свом саставу је најближе мајчином. Од њега може да се прави сир, маслац и кисело млеко, али може и да се користи у свежем стању. Просечна масноћа козијег млека је око 3,2 одсто (од 2,5 до 4 одсто), а куглице масти у њему су ситније него у крављем. Коза даје релативно много млека, а њена продукција зависи од начина одгајивања, те је стога нормално да брдска (слабије храњена) даје један до два литра млека дневно, тј. 100 до 300 л у лактацији (шест до осам месеци), док пољска (добро храњена) даје 2 до 3 л млека дневно, тј. око 600 л за време лактације (осам до десет месеци). До сада забележен светски рекорд млечности код козе износи 3.026 л годишње, што у односу на живу меру од највише 50 килограма чини шездесет пута више од њене тежине. Код крава је највећи забележени годишњи рекорд млека 20.491 кг, што на 700 кг живе мере краве чини око 30 пута више од сопствене тежине.

Производња козијег меса данас је у нашој земљи скоро безначајна у односу на друге домаће животиње, нарочито због тога што је коза типична животиња за млеко, мада има и раса погодних за тов. Наша домаћа коза је мала и лака, углавном мршава, те даје мале количине меса које је одређеног укуса и мириса, нарочито месо јарчева, мада може да буде и без мириса, као код неких азијских раса. Месо је жилаво и тврдо и употребљава се у сиромашним пределима за сушење и прављење пршуте. Слабије је плодности, а ни количински не даје довољне количине меса. Међутим, јареће месо, нарочито на Балкану, сматра се у многим пределима укуснијим од јагњећег.

Козија, а нарочито јарећа кожа (chevreau), врло су квалитетне за израду финих кожних предмета (рукавице, дечије бундице, ципеле и сл.), а некада су коришћене за прављење мешина, гајди и сл. Козина, кострет или пух користе се за производњу разних тканина, од најгрубљих (нпр. покроваца, зобница) до најфинијих (кашмирских шалова). Неке расе се гаје специјално због длаке (пуха), нпр. ангорска и кашмирска коза, док друге уопште не дају пух, а пошто им је длака кратка (санска, египатска) - не шишају се. Наша домаћа коза обично има дугу и грубу козину, дајући годишње од 200 грама до једног килограма по грлу.

Одгајивање коза различито је у разним земљама, зависно од културног степена одгајивача, економских могућности, климе, земљишта и др. Најстарији начин гајења био је номадски, а затим полуномадски. Номади нису имали своје стално место боравка, већ су лутали све време тражећи пашу својим стадима. За разлику од номадског, полуномадски начин одгајивања састојао се у томе што су козе, заједно с овцама или одвојено, лети биле на планинским испашама, где су се храниле травом, а по шумама и брстом, док су зими имале стално место пребивања, у низини или по селима, где им је припремана зимска исхрана, углавном груба кабаста храна, уз обавезан лисник. Овакав начин одгајивања био је повезан с држањем великог броја коза, тј. њиховом слабом исхраном, нарочито у зимско доба. Такав опсежан начин одгајивања повлачио је за собом и релативно малу продукцију. Данас скоро да не постоји у Европи, а може да се нађе у неким азијским и афричким земљама.

 

М.Волчевић
Септембар 2017.

 

Више прочитајте у новинама или електронском издању броја 545.