Dobro jutro

Revija za poljoprivrednike i ljubitelje prirode

ЗАШТИТА ОД ГЛОДАРА

Све врсте глодара претежно конзумирају биљну храну нападају пољопривредне и шумске културе и наносе им сваке године велике штете

Разне врсте мишева, пацови, волухарице и др. преносе узрочнике заразних обољења и паразите на човека и домаће животиње. С гледишта заштите биља, скоро све врсте су штетне и против њих морају да се предузму одговарајуће мере сузбијања.

Глодари (Rodentia) су засебна група животиња у класи сисара (Mammalia). Имају специфичну грађу и распоред зуба. Нарочиту пажњу заслужују јако развијени и српасти секутићи, који трајно расту и истовремено се троше. На врховима, секутићи се увек оштре у виду длета. Између секутића и кутњака нема зуба, већ празнина звана шкрба или дијастема.

 

Пољска волухарица (Microtus arvalis Pall.) припада ситним глодарима које карактеришу релативно мале димензије тела. Дужина тела може да достигне 12 центиметара, а реп 4 цм. Максимална тежина јој је 50 грама. Покривена је густом сивом длаком, која се с трбушне стране прелива у нешто светлију боју. За разлику од правих мишева, пољска волухарица има тако кратке усне шкољке да су скоро потпуно скривене у крзну.
Живи у читавој Европи, изузев крајњег севера и југа, а насељена је и у великом делу Азије. У многим крајевима Србије неретко се јавља у великом броју, наносећи знатне штете ратарским и воћарским усевима. Током године живи у слободној природи, а често се среће у камари сламе или сена. Насељава ливаде, међе, пашњаке, луцеришта и друга необрађивана земљишта, а понекад може да се нађе и на рубовима листопадних шума. Живи и гнезди се у поџемним ходницима које сама копа.
Храни се сочним биљним деловима, а знатно мање семеном жита и трава. У недостатку хране која у себи садржи довољно воде, глође кору младих воћака до те мере да изазива сушење стабала. Храни се са око 80 биљних врста. Размножава се врло брзо. Већ за два месеца младунци стасавају за парење, а гравидност траје око 19 дана. Једна женка може за годину дана да се окоти седам пута, а у сваком накоту може да има највише девет младунаца.
У Србији се убраја међу најважније штеточине пољопривредних усева. Периодично се јавља у великом броју, те је неопходно да се организује прогнозна служба, да би на време могле да се предузму мере заштите.
Сузбија се за време мировања вегетације употребљавањем пшенице или јечма затрованих цинк-фосфидом.

 

Водена волухарица (Arvicola terrestris L.) назива се и ”водени пацов”, јер по димензијама тела подсећа на пацова. Њено тело достиже дужину од 20 цм, а реп 10 цм. Просечна тежина јој је око 90 г. Покривена је сивом, густом длаком. Њена кожица је цењена у крзнарској индустрији.
Налази се у већем делу Европе и Азије где насељава влажније биотопе, као што су обале река, језера, бара и рибњака.
Наноси велике штете пољопривреди и шумарству, јер се храни сочним биљним деловима и семеном жита. Живи у поџемним ходницима које копа од једног до другог корена воћке или неке врсте листопадног дрвећа. Подгризајући коренове уништава велике засаде воћњака и листопадних шума.
Размножава се само у топлијем периоду године. Када се намноже крајем лета, селе се даље од водених базена у сувље пределе, где наносе штете воћњацима и ратарским културама.
Успешно се сузбија мамцима затрованим цинк-фосфидом.
 

Домаћи миш (Mus musculus L.) убраја се међу ситне глодаре. Тело му је дуго око 8 цм, а реп око 9 цм. Тежак је око 20 г. Спада међу оне животиње које су заузеле најшири ареал распрострањења. Данас се среће скоро свуда где живи човек.
У топлијим крајевима може да живи током целе године у слободној природи, што се у нашим климатским приликама не дешава. За време лета насељава поља где узима биљну и животињску храну, а када у јесен захлади, склања се на скровита места, као што су камаре сламе и сена, стаје, амбари и станови.
Репродуктивна моћ му је релативно врло велика. Када наврше два месеца, младунци су способни да се размножавају. Гравидност траје око 21 дан. Размножава се само у топлом периоду године. У једном накоту може да буде највише тринаест младунаца. Претежно се храни концентрованом, зрнастом храном. Штетан је, јер уништава знатне количине намирница, изгриза амбалажу и тканине, а преноси и узрочнике разних паразитских и заразних обољења на човека и домаће животиње.
Успешно се сузбија мишоловкама и мамцима затрованим цинк-фосфидом.
 

Миш хумкаш (Mus musculus hortulanus Nordm.) припада ситним глодарима. Толико је сличан домаћем мишу, да га је тешко распознати на основу морфолошких особина. Међутим, ове две врсте знатно се разликују по свом начину живота.
Током године живи у пољу. У јесен сакупља семе и класје разних трава и жита (сирак, мухар, овас, јечам, пшеница, сунцокрет, кукуруз и сл.) и прекрива га слојем земље. На тај начин ствара хумке (отуда име хумкаш) пречника до 2 метра, понекад високе до 75 цм.
Сакупљене залихе семена теже и до 16 килограма, а могу корисно да се употребе за исхрану живине.
Углавном наноси штету пољопривредним усевима у Војводини. Лако се сузбија за време мировања вегетације. Хумке се растуре вилама и разбацају се мамци затровани цинк-фосфидом.

 

Шумски миш (Sylvimus [Apodemus] sylvaticus L.) је врста ситног глодара који је нешто већи од домаћег миша. Максимална дужина тела му је 11, а репа 10 цм. Може да буде тежак 30 г. Глава му је знатно већа у односу на жутогрлог, пољског или домаћег миша. Леђна страна је обрасла кестењастом длаком, а трбушна белом. Испод врата на белом пољу, налази се жута пега (нешто је јаче изражена код жутогрлог миша).
Живи у Европи, Малој Азији, северној Африци, северном делу Индије и у западној Кини. Репродуктивна моћ му је јако изражена. Када наврше три месеца, младунци стасавају за размножавање. Размножава се само у топлом периоду године. За то време може да има четири накота, а један накот може да има максимално дванаест младих.
Храни се концентрованом храном, као што су семе жита, храстов и буков жир, кестење, затим јабуке и крушке, а хвата и разне инсекте и ситне животиње.
Живи на отвореном пољу, на шумским пропланцима и у листопадним шумама, где копа рупе у земљи или се завлачи у удубљења у шупљим стаблима и пањевима. За зиму сакупи залиху хране која се састоји од различитог семена жита, трава и плодова листопадног дрвећа.
Успешно се сузбија мамцима затрованим цинк-фосфидом.

 

Жутогрли миш (Sylvimus [Apodemus] flavicollis Melch.) спада у врсту ситних глодара. Нешто је већи од домаћег и шумског миша. Дужина његовог тела креће се до 13,5 цм, а репа од 11 до 13 цм. Леђна и бочна страна покривене су лепом кестењастом длаком, а трбушна изразито белом. На грудима има овалну, жуту пегу, по којој је ова врста и добила име.
У Европи може да се нађе све до Цанкт Петерсбурга. Потенцијал размножавања му је релативно велики. Леже младунче само у топлом периоду године. За то време може да има четири накота, максимално са по дванаест младунаца. Када наврше три месеца, стасали су за размножавање. Овај миш се храни са око 25 биљних врста, углавном њиховим семеном и плодовима. Током године, режим исхране му се мења, тј. прилагођава могућностима. Убраја се међу прождрљивије врсте ситнијих глодара - за 24 сата утроши толико концентроване хране колико износи 36,3 одсто његове тежине.
Живи у листопадним шумама или у њиховој близини. Склања се и гнезди у природним шупљинама у стаблима, пањевима или копа рупе испод камења. У јесен сакупља разне врсте семења.
Масовна појава ове врсте, као и пољске волухарице и пољског миша, проузроковала је 1952. године прошлог века огромну штету у планинским деловима Србије. У близини шума усев жита био је потпуно уништен.
Сузбија се мамцима затрованим цинк-фосфидом.

 

Пољски миш (Apodemus agrarius Pall.) убраја се међу ситне глодаре. Његово тело може да буде дуго највише 12 цм, а реп 9 цм. Лако се распознаје на први поглед по особеној тамној пруги дуж средине леђа.
Налази се скоро у свим земљама Европе и у већем делу Азије, где насељава шумске пропланке, рубове листопадних шума, шикара и обрадива поља. У аридним рејонима бира влажнија станишта, као што су долине река и потока, крајеве поред бара и језера.
У повољним условима размножава се врло брзо и јавља се у великом броју. Размножава се кад наврши три месеца. Коти се обично шест пута у годину дана, а у једном накоту може да буде највише седам младунаца.
Храни се семеном пшенице, јечма, ражи, овса и кукуруза. Један део његовог оброка могу да сачињавају инсекти, коренови и листови разних биљака. Не сакупља веће залихе хране у својим рупама. Неретка је масовна појава пољских мишева праћена каламитетном појавом других врста ситних глодара.
Успешно се сузбија мамцима затрованим цинк-фосфидом.

 

Црни пацов (Rattus [Epimys] rattus L.) је у нашим климатским условима везан за насељена места. Назива се и ”тавански пацов”, јер насељава горње делове зграда. Тело му је нешто мање од сивог пацова и варира од 17 до 23 цм. Реп је танак и дугачак од 20 до 25 цм. Усне шкољке су толико велике да могу да прекрију очи када се повију напред. Тежак је до 150 г.
Ретко се среће у Србији и у Европи, где се до 17. века јављао у великом броју и наносио огромне штете. Ова врста пренела је епидемију куге која је десетковала становништво многих крајева Евро¬пе. Новија истраживања показала су да је смањење његове популације изазвала промена еколошких услова, а не потискивање од сивог пацова, како се досада сматрало.
Репродуктивна моћ му је изразито велика, уколико се јаве повољни услови за живот и размножавање. Иако је данас веома редак, овај пацов значи потенцијалну опасност за човека и многе гране привреде.
Успешно се сузбија затрованим мамцима на основи кумаринских препарата.

 

Сиви пацов (Rattus [Epimys] norvegicus Bork.) спада у најкрупније врсте ситних глодара. Тело може да достигне дужину од 26 цм, а реп 12 цм. Одрасли примерци могу да теже 500 г. Реп је дебео и покривен крљуштима и ретким длакама. Усне шкољке су релативно мале и не могу да досегну до очију.
Сматра се да води порекло из источне Азије, одакле се раселио по читавом свету, и то саобраћајним средствима. Најчешће се среће у насељеним местима и поред њих. Ређе живи на влажнијим местима поред бара, језера и река, где се храни разноврсним биљкама, инсектима, пужевима, жабама, рибама и сл.
Штетна делатност сивог пацова је разноврсна. С обзиром на то да живи на загађеним местима, као што су канализација, обори, стаје и сметлишта, он преноси узрочнике заразних обољења и паразите опасне за људе и домаће животиње. Уништава знатне количине животних намирница, амбалажу, тканине, дрвени намештај, оловне цеви и електричне инсталације. Свеждер је и може да поједе до 300 г концентроване хране у једном дану. Живи до четири године.
Убраја се међу најплодније врсте сисара. У топлијим просторијама размножава се током читаве године, а у хладнијим местима даје два до седам накота. Међутим, у хладњачама кланица где је храна обилна и висококалорична прави гнезда у смрзнутом месу и размножава се без престанка. У једном леглу може да буде максимум четрнаест младунаца.
Успешно се сузбија мамцима затрованим препаратима на основи кумарина.

 

Хрчак (Cricetus cricetus L.) припада штетним глодарима осредње величине. Дужина његовог тела често прелази 28 цм, а репа 4 цм. Обрастао је разнобојном длаком - с леђне стране је риђожута, с трбушне потпуно црна, шапе су изразито беле, а бокови и образи жућкастобели. Карактеристичне су његове образне кесе у које скупља храну, а потом је преноси у своју јазбину.
Живи у земљама бившег Совјетског Савеза, све до западне Европе, у Белгији и Француској. Првенствено насељава рејоне степске климе, а избегава шуме и пустиње. Живи у поџемним јазбинама у којима се поред гнезда налази по неколико комора за складиштење хране. Зиму проводи у затвореној јазбини, грицкајући сакупљено семе. У пролеће чим отопли, излази из јазбине да би наставио исхрану зеленим биљним деловима, све док жито не сазри. Коти годишње два пута, а у сваком накоту има око десет младунаца.
Код нас наноси штету усевима жита, луцерки, детелини, грашку и др. У јазбини понекад може да се нађе више од 10 кг разног семена.
Сузбија се механички, помоћу клопки и потапањем јазбина водом, и хемијски - гасовитим средствима и затрованим мамцима.
 

 

М.Волчевић
Новембар 2017.

Више прочитајте у новинама или електронском издању броја 547.