Dobro jutro

Revija za poljoprivrednike i ljubitelje prirode

TEMA BROJA: CVEĆE IZ LUKOVICA

Ova grupa odlikuje se vegetativnim razmnožavanjem, koje je veoma jednostavno, može se razmnožavati i generativno – semenom

Odlikuje se još i periodom mirovanja, ako se želi postići da uspešno miruje, tj. da mu se prekine vegetacija. Za vreme prekida uginu nadzemni delovi biljke, a pre sušenja lista sva sakupljena hrana tokom razvića prelazi u podzemne delove, u lukovicu. Prave cvetne lukovice su: visibaba, đurđevak, zelenkada, zumbul, krin, lala, montbrecija, scila, fritilarija, hionodoksa, mrazovac i šafran. U lukovici se nalazi pupoljak cveta koji se razvija u narednoj godini, a zaštićen je debelom lisnom ljuskom. Lukovice su vrlo osetljive na suvišnu vlagu. Već prema vrsti cveća, uz glavnu lukovicu stvaraju se jedna-dve ili više malih - „pilići”, kojima se održava vrsta i dobijaju nove biljke.

Fritilarija (Fritillaria L.) je rod biljki iz porodice Liliaceae, poreklom iz srednje Azije, zapadne i srednje Evrope, Turske, Irana i sa Kavkaza, gde se mogu naći divlje vrste ovog roda.

Carska kruna (F. imperialis L.) obrazuje loptastu ili spljoštenu lukovicu, do 10 centimetara u prečniku, često osobenog mirisa. Stablo je mesnato, visoko 60 do 120 cm. List je lancetast, linearan ili izduženo ovalan, razvija se pri donjem i gornjem delu stabla. Cvetovi su crveni, ružičasti ili žuti, sunovrati, u vidu poluotvorenog zvona. Poređani su u krug, na vrhu stabla, naizmenično s listovima. Cela biljka odaje neprijatan miris, vrlo je upadljiva i prikladna za dekoraciju parkova i vrtova. Cveta u aprilu i maju. Traži sunčan položaj, plodnu i duboko obrađenu zemlju. Zbog neprijatnog mirisa sadi se što dalje od staza i stambenih zgrada, na travnjacima i u perenskim zasadima. Varijeteti se razlikuju prema boji cveta.

Razmnožava se i semenom, i to odmah posle zrenja, jer seme brzo gubi klijavost. Ovako razmnožavane biljke cvetaju posle tri-četiri godine. Razmnožavanje deljenjem lukovica je mnogo jednostavnije – one se dele u avgustu ili septembru, svake treće ili četvrte godine i sade se na dubinu od 15 do 20 cm, na razmaku od 40 cm.

Ovom rodu pripadaju još F. persica L. i F. meleagris L. - obe su manje, nižeg rasta i dekorativne vrste.

Od štetočina, listove grizu larve i odrasli kornjaši Crioceris lilii i C. merdigera.

 

Hionodoksa (Chionodoxa luciliae Boiss.) je trajnica iz porodice Liliaceae, poreklom iz Male Azije. Mala bela lukovica velika je poput lešnika i kruškastog je oblika. Iz svake lukovice izbijaju cvetne drške sa po dva-tri lista. List je malen, dug 12 do 15 cm, sjajno zelen, neprimetno udubljen, duguljast i šiljast pri vrhu. Cvetna drška je jednako duga i završava se s nekoliko sunovratnih cvetova koji su pri osnovi beli, a pri vrhu plavičasti. Cveta u proleće, u martu i aprilu. Biljka je vrlo otporna na hladnoću i prezimljuje napolju. Upotrebljava se za proletnju dekoraciju zelenih površina. Razmnožava se deljenjem lukovica, od jula do oktobra, ili semenom koje se seje odmah posle zrenja. Lukovice mogu da ostanu na jednom mestu do pet godina.

Štetočine koje napadaju lukovice i sišu ih su lisne vaši Yezabura tulipae (Aphis lilii).

 

Krin, ljiljan (Lilium L.) je rod iz porodice Liliaceae, poreklom iz šumskog pojasa severne hemisfere i obuhvata oko 80 vrsta. Lukovica je izdužena, kruškolika, stablo glatko, u gornjoj trećini bez listova, visoko 50 do 100 cm. Listovi su linearni, lancetasti ili ovalni. Na kratkim su drškama ili sedeći, a mogu da budu naizmenični, pršljenasto ili nepravilno raspoređeni po stablu. Cvetovi su krupni, levkasti ili zvonoliki, krunični listići su srasli ili delimično slobodni, više ili manje zavrnuti unazad. Najčešće su prosti, mada ima i duplih, različite boje - beli, žuti, narandžasti ili crveni. Plod je čaura, s krupnim i pljosnatim semenkama.

Upotrebljava se za sadnju u parkovima i kao sečeno cveće. Zbog jakog mirisa, neke vrste ne mogu da se drže u zatvorenim prostorijama.

Vrste: beli krin (Lilium candidum L.) poreklom je iz Sredozemlja. Cvet je krupan, trubast, potpuno beo, a drži se vodoravno na cvetnoj dršci. Varijeteti su L. candidum maculatum L., sa cvetovima koji su sa spoljne strane prugasti, preliveni purpurnom bojom, zatim L. candidum speciosum Thunb., sa crnom cvetnom drškom, koji cveta u junu i julu. Visok je oko jednog metra. Lukovice se sade plitko, tako da im vrh bude pokriven sa 2 do 3 cm zemlje. Kraljevski krin (L. regale Wils.) potiče s Tibeta. Cvetovi su beli, u raznim nijansama, a odlikuju se jakim i prijatnim mirisom. Važi za jedan od najviše gajenih krinova za sečeno cveće. Tigrasti krin (L. tigrinum Ker. et Gawl.) je poreklom iz Japana i Kine. Cvetovi su narandžasti s krupnim, crnim tačkama pri dnu unutrašnje strane. Stablo je visoko 100 do 150 cm, s tankim, zelenim, linearnim listićima. U pazuhu listova nalaze se male, tzv. vazdušne lukovice. Zlatni (L. martagon L.) vodi poreklo iz Mongolije i južne Evrope. Cvetovi su teškog i neprijatnog mirisa, list krupan, pršljenasto raspoređen. Cveta u maju i junu.

Od ovih vrsta dobijeni su brojni varijeteti, koji se razlikuju po boji, broju i obliku cveta, vremenu cvetanja i načinu razmnožavanja.

Može da se razmnožava lukovicama, i to delom ljuspicama, vazdušnim lukovicama ili deljenjem lukovica. Najbolje se razmnožava „pilićima”. Može da se razmnoži i semenom, naročito L. regale, ali u tom slučaju biljke cvetaju tek treće ili četvrte godine. Najbolje vreme za sađenje je septembar. Lukovice se sade na dubinu od oko 15 cm, a kraljevski krin na 10 cm.

Od štetočina, u tlu žive glistaci Pratylenchus penetrans i Hoplolaimus uniformis i uzrokuju ”umornost tla” (prisutna gljivica Cylindrocarpon radicicola ima sekundarni značaj). U lukovicama žive larve muve Lampetia equestris. Odrasle muve su prenosioci grinja Rhizoglyphus echinopus i Rh. hyacinthi, koje takođe napadaju lukovice. Među ljuskama lukovica sišu resičari Liothrips vaneeckei, a na lukovicama i korenu lisne vaši Yezabura tulipae (Aphis lilii) i dr. Podzemne delove grizu stonoge Blaniulus guttulatus, a listove grizu larve i kornjaši Crioceris lilii i C. merdigera.

Parazit Uromyces holwayi izaziva rđu. Botrytis elliptica uslovljava nekrozu vrhova mladih izdanaka i pegavost listova. Erwinia lilii izaziva mrke pege na listu, a Phytophthora cactorum nekrozu podzemnog dela stabla. Virus rozete krina dovodi do slabe hlorotičnosti i rozetavosti biljaka, a latentni virus krina do hlorotičnih pega paralelnih s nervima, koje ubrzo postaju nekrotične. Biljke zakržljavaju.

 

Lala, tulipan (Tulipa gesneriana L.), biljka iz porodice Liliaceae, poreklom je iz Turske. Rod Tulipa L. obuhvata veliki broj vrsta, široko rasprostranjenih u Evropi, Africi, zapadnoj i centralnoj Aziji. Lukovice su okruglaste i malo izdužene ili kratke. Cvetovi su zvonoliki ili vrčasti, različito obojeni. Visina stabla kreće se od 20 do 30 cm. Cvetovi su na vrhu drške, pojedinačni, kod kultiviranih varijeteta dva–tri zajedno. Listovi su kožasti, izduženo lancetasti, sedeći pri osnovi stabla. Plod je čaura s mnogo spljoštenih semenki.

Lale spadaju u omiljeno cveće. Naročito su se mnogo gajile u 17. veku, i to varijeteti s dvobojnim cvetom. Danas se najviše cene one s jednobojnim i prostim cvetom.

Ima mnogo varijeteta. Dele se na 12 grupa: rane s jednostavnim cvetom, rane s punim cvetom, Mendelove lale, obične lale trijumf, lale trijumf s duplim cvetom – božuraste, obične kasne, lale s cvetom krina, Danvinove lale, Rembrantove lale, bizar-lale, papagaj-lale i ljiljanaste lale.

U svim vrtovima i parkovima zauzimaju vrlo važno mesto, naročito u rano proleće. Još više se gaje radi proizvodnje sečenog cveća. Razmnožavaju se semenom ili „pilićima”. Semenom se razmnožavaju samo onda kada se žele dobiti varijeteti. Primerci iz semena cvetaju treće godine. Lukovice se sade u oktobru, na jugu i ranije, na dubinu od 7 do 8 cm. Kada se cvetanje završi, nadzemni delovi se osuše, posle toga lukovice se vade, čiste, sortiraju i ostavljaju na suvom i promajnom mestu do ponovne sadnje. Mnogi odgajivači smatraju da lukovica može da ostane na jednom mestu dve–tri godine.

Cvetovi se seku nekoliko dana posle cvetanja, kad očvrsnu i dobiju određenu boju, jednaku na spoljnoj i unutrašnjoj strani krunice. Seku se uveče ili rano ujutru, jer su tada zatvoreni, te se lakše pakuju i transportuju.

Od štetočina, lukovice grizu voluharice Microtinae, miševi Apodemus stlvaticus i stonoge Blaniulus guttulatus. Prstenasto oboljenje lukovica uzrokuju glistaci Ditylenchus dipsaci. U lukovicama žive larve muva Lampetia equestris i Eumeru strigatus, a odrasle muve prenose grinje Rhizoglyphus echinopus i Rh. hyacinthi, koje takođe napadaju lukovice. U stabljikama i cvetnim pupovima žive larve muve Phorbia (Hylemyid) antiqua. Lišće grizu puževi Limax maximus. Na lukovicama sišu lisne vaši Yezabura tulipae, a na nadzemnim delovima Neomyzus circumflexus i dr.

Od parazita, Botrytis tulipae izaziva pege na stablu, drškama, listovima i cvetovima. Fusarium avenaceum uslovljava mrke mrlje na listovima, a Phytophthora cactorum plamenjaču, koja neretko dovodi do lomljenja drški ili stabla. Sclerotium tuliparum i Pythium debariamum var. pelargonii izazivaju nekrozu biljčica pre nicanja ili odmah posle njega, a Phytophthora cryptogea nekrozu stabla. Dve vrste virusa uslovljavaju crtičavu pegavost, jedna na kruničnim listićima, a druga na listovima.

 

M.Volčević

Oktobar 2017.

 

Više pročitajte u novinama ili elektronskom izdanju broja 546.