Dobro jutro

Revija za poljoprivrednike i ljubitelje prirode

SAVREMENA PROIZVODNJA ŠLJIVE

Da bi proizvodnja šljive bila uspešna i rentabilna, neophodno je koristiti sertifikovan ili standardni sadni materijal, proizveden u renomiranim rasadnicima, u skladu sa važećom zakonskom regulativom

Domaća šljiva (Prunus domestica L.) je jedna od najznačajnijih vrsta voćaka u Evropi sa ukupnom godišnjom proizvodnjom od 2.808.152 tone (FAOSTAT, 2017), i jedna od najznačajnijih vrsta iz roda Prunus. U Srbiji se gaji na oko 425.585 hektara, sa prosečnom proizvodnjom od 507.987 tona,(2010‒2014), što nas deklariše kao najvećeg proizvođača u Evropi i drugog proizvođača u svetu posle NR Kine. Međutim, prosečan prinos po jedinici površine je nizak i iznosi svega 5,25 tona po hektaru.

Najveća količina plodova šljive u Srbiji se preradi u rakiju - oko 70 odsto, oko 25 odsto se koristi u svežem stanju ili se zamrzava, dok se svega oko pet procenata koristi za sušenje. Generalno posmatrano, proizvodnja šljive kod nas se odlikuje niskim i nestabilnim prinosima, slabijim kvalitetom i krupnoćom ploda, problemima uzrokovanim virusom šarke šljive, velikom raznolikošću sorti i tradicionalnim pristupom u gajenju, koji podrazumeva minimalnu upotrebu agro i pomotehničkih mera. Veoma niska cena plodova šljive i nestabilno tržište su takođe bitni činioci koji utiču na proizvodnju.

Stanje u proizvodnji

Sortiment šljive u Srbiji je baziran na tri najznačajnije sorte. To su „stenli“, „čačanska lepotica“ i „čačanska rodna“, koje u ukupnoj proizvodnji učestvuju sa oko 65 odsto. U novijim zasadima ove tri sorte se gaje na više od 80 odsto površina.

Stare, autohtone, rakijske sorte šljive („crvena ranka“, „požegača“, „moravka“, „dragačevka“ itd.) u ukupnoj proizvodnji učestvuju sa oko 30 odsto, sa tendencijom smanjenja, dok preostale sorte („čačanska rana“, „čačanska najbolja“, “valjevka“ itd.) učestvuju sa oko pet odsto. Promene u sortimentu šljive nisu dinamične kao kod nekih drugih vrsta voćaka, pa se uglavnom gaje sorte za koje je potvrđeno da dugi niz godina daju najbolje rezultate u zavisnosti od toga za koju namenu se koriste plodovi. Poslednjih godina u proizvodnju se polako uvode i neke novije domaće i introdukovane sorte šljive.

U svetu, a naročito u nekim evropskim zemljama, dosta se radi na stvaranju novih sorti šljive posebne namene ili kombinovanih svojstava ploda. Ciljevi oplemenjivanja su manje ili više slični u svim programima, i odnose se na krupnoću i kvalitet ploda, visoku i redovnu rodnost, što ranije i što poznije vreme sazrevanja plodova (da bi se sezona berbe produžila što je više moguće) i tolerantnost na najznačajnije bolesti i štetočine, sa posebnim akcentom na virus šarke šljive. Najveći broj sorti šljive stvoren je u Nemačkoj, Rumuniji, Srbiji i Bugarskoj.

U Institutu za voćarstvo u Čačku je od 2004. do 2012. godine priznato sedam novih sorti šljive: „boranka“, „timočanka“, „mildora“, „krina“, “zlatka“, „pozna plava“ i  „nada“. Za sortu „nada“ se, zbog brojnih pozitivnih karakeristika (krupnoća i kvalitet ploda, redovna rodnost, umerena bujnost), očekuje da će u narednom periodu zauzimati sve veće i značajnije mesto u novim zasadima. Za ostale navedene sorte se pretpostavlja da mogu biti interesantne za gajenje u manjem obimu uz dominantne.

 

   Dominira sejanac džanarike

 

Kada je u pitanju izbor podloge, dominantna, a može se slobodno reći u ovom trenutku i jedina podloga koja se koristi za kalemljenje šljive u našoj zemlji je sejanac džanarike (Prunus cerasifera Ehrh.). Sporadično, ali veoma retko, uglavnom u amaterskim i okućničkim zasadima, kao podloga za šljivu koriste se i sejanci komercijalnih sorti „stenli“ i „čačanska lepotica“. Takođe, u veoma malom broju slučajeva, šljiva se u našoj zemlji kalemi i na introdukovane podloge „Fereley“ i „St. Julian A“. Međutim sve ove podloge ispoljavaju određene nedostatke, koji se pre svega odnose na bujnost, rodnost, krupnoću ploda i osetljivost na virus šarke šljive. Poslednjih godina sve više se širi podloga „Wavit“, stvorena u Austriji klonskom selekcijom sorte „Wangenheims“, koju odlikuje 30 odsto slabija bujnost u odnosu na sejanac džanarike, odlična kompatibilnost sa sortama šljive, pozitivan uticaj na rano plodonošenje, redovna rodnost i krupnoća ploda. Takođe, klonskom selekcijom sorte „wangenheims“ izdvojena je i podloga „Weiwa“, sličnih karakteristika kao podloga „Wavit“. Pored navedenih podloga, u Nemačkoj su selekcionisane i dve vegetativne podloge otporne na virus šarke šljive - „Docera“ i „Dospina“. Sve četiri pomenute podloge se nalaze u fazi ispitivanja u Institutu za voćarstvo, Čačak, pa se u narednom periodu očekuju konkretni podaci da li će i u kojoj meri neka od ovih podloga moći da zameni sejanac džanarike u komercijalnim zasadima.

 

Dr. Nebojša Milošević

Institut za voćarstvo, Čačak

Februar 2018.

 

Više pročitajte u novinama ili elektronskom izdanju broja 550.