Dobro jutro

Revija za poljoprivrednike i ljubitelje prirode

BERGENIJE DRAGULJI U BAŠTI

Efektno deluju i na niskim temperaturama, kad njihovi krupni listovi poprime bronzanosmeđu ili crvenkastu boju

Bergenija (Bergenia cordifolia) je zimzelena biljka iz porodice kamenika (Saxifragaceae). Veoma je zanimljiva i na niskim temperaturama, pošto njeni krupni zeleni listovi postaju bronzanosmeđi ili crvenkasti. Bašti može obezbediti izuzetno lep izgled u tmurnim zimskim danima - kaže Slavica Tanasić, dipl. inž. hortikulture iz Novog Sada. - Kod nas je poznata i kao slonovo uvo, ružičasta trajnica i debelolisna bergenija, a njeni bokori s velikim okruglastosrcolikim kožastim listovima, koji mogu biti talasasti ili nazubljeni, zasađeni ispred drveća i žbunja u vrtu, u kamenjaru i pored staza, daće posebnu lepotu tokom cele godine. Može se iskoristiti i za maskiranje neravnina ili ne baš privlačnih kutaka.

Prirodno stanište bergenije je od Avganistana preko južnog Tibeta pa sve do Himalaja, ali je ima i u drugim krajevima sveta s oštrom klimom. U Evropu je preneta 1765. godine, gde se odomaćila i osvojila srca ljubitelja baštenskog cveća, te postala nezamenljiva lisnodekorativna perena s interesantnim cvetovima. Ime je dobila po nemačkom profesoru Karlu fon Bergenu.

Ova višegodišnja biljka naraste četrdesetak centimetara, ali se brzo širi i zauzima više prostora, pa se može koristiti i kao pokrivač tla. Krajem zime, odnosno u rano proleće, lisnatu rozetu krase grozdasti zvonoliki cvetovi skupljeni u metlicu, koja naraste i do pola metra. Uglavnom su bledoružičasti i tamnoružičasti, a samo nekoliko sorti ima bele cvetove.

Bergenija ima skromne zahteve. Odlično podnosi hladnoću, što joj daje prednost u odnosu na druge vrste, ali i visoke temperature. Međutim, više joj prija senka od sunčanih delova u vrtu. Sadi se u peskovito, propusno, vlažno zemljište. Krajem zime i početkom proleća oko biljaka treba posuti sloj komposta debljine pet-šest centimetara, plitko ga ukopati, te pokriti lišćem i gančicama.

Kad procveta, zaliva se samo ako je bilo malo kišnih dana. Redovnim skidanjem precvetalih cvetova podstiču se novi, krupniji, intenzivnijih boja. Međutim, leti, ako je velika suša, povremeno se zaliva, ali ne previše, jer se to odražava na boju listova, pa tako tamnozeleni postaju bledi, neugledni, a biljka deluje “bolesno”.

Kad biljke postanu previše guste i izgledaju neuredno, u jesen, posle cvetanja, ili početkom zime, dok se zemlja ne smrzne, treba ih izvaditi i razdvojiti rizome. Može se razmnožiti i iz reznica, koje se jednostavno otkinu sa “stabla”, ožile u vodi i posade na stalno mesto.

Moguće je razmnožiti je i iz semena, koje je najbolje posejati u februaru u plitke posude, koje se prekriju PVC folijom. Na temperaturi između 18 i 20 stepeni, biljčice niču najkasnije za dva meseca. Kad budu dovoljno velike da se mogu uhvatiti prstima, presade se u saksije prečnika osam centimetara i čuvaju u prohladnoj, svetloj prostoriji. Sade se uglavnom u jesen, ali i u proleće, na razmak od oko 30 centimetara. Brzo će poterati, ali će jesenje procvetati u febuaru, a proletnje naredne godine.

 

D.Radivojac

Februar 2018.

 

Više pročitajte u novinama ili elektronskom izdanju broja 550.